Zvonimir Trajkovic, savetnik predsednika Srbije 1990-1992, o radu sa Slobodanom Milosevicem iza dobro izolovanib vrata predsednikovog kabineta

Predsednik sa tri savetnika, sefom kabineta, sekretaricom i vozacem ne moze da vodi drzavu

Zvonimir Trajkovic, elektroinzenjer iz Beograda, bio je, od novembra 1990. do novembra 1992, savetnik predsednika Srbije Slobodana Milosevica. Rodjen na Kosovu 1948. godine, Trajkovic je pre stupanja na duznost savetnika radio kao stnucnjak firme IBM. Po sopstvenom priznanju, nikada nije bio clan nijedne stranke, a Slobodana Milosevica upoznao je sredinom osamdesetih godina. U opsirnom intervjuu za Nedeljni Telegraf, koji ce nas list objaviti ii vise nastavaka, Trajkovic najpre govori o danasnjoj politickoj poziciji predsednika Srbije.

· Kako tumacite ponasanje predsedika Milosevica u najnovijim dogadjajima?

- Ovo je tipicno stanje za njega. On je covek koji sve radi u dvanaest i pet, sa zakasnjenjem, a obicno se tada vuku pogresni potezi.

· Da li ceka pogodnu prlliku?

- Podseca na sahistu u cajtnotu. Nema mnogo vremena da napravi pravu kombinaciju. Onda vuce poteze u iznudici, pa obicno tada gubi partiju.

· Moze li sada da promeni taktlku?

- Ne. Ovo je za njega potpuno normalno stanje. On je takav covek da nece nikad izaci sa nekim jasnim stavom ili predlogom, niti ce se jasno izjasniti, bar ne javno, o nekom pitanju.

· Ipak, mozda odlaze pravi trenutak?

- Mislim da ne... On jako puno radi, iako se mnogima cini da to nije tako. Medjutim, on radi u jednom pravcu koji ne podrazumeva precizno donosenje odluka, niti brzo razresenje problema.

· Znaci li to da nije dovoljno informisan?

- Nista se u ovoj Srbiji ne dogadja bez njegovog znanja. On voli sve da zna, cak i neke najsitnije intimne detalje. Prema tome, odlicno je informisan. Zato je potpuna zabluda da on nije informisan o tome sta se dogadja na ulici, ili da nije znao za kradju glasova. To bez njegovog znanja niko nije smeo da uradi.

· Da li cita novine?

- Prelista svakodnevno, procita ponesto. Pazite, da budemo korektni, u nasoj stampi postoji svega jedna petina onoga ste treba procitati. Gleda i televiziju, tako da nije iskljucen iz dnevnog informisanja.

· Ipak, najvise se informise iz sluzbenlh izvestaja?

- Da. To je prirodno, jer Milosevic radi u okviru tzv. zatvorenog predsednickog sistema, a to podrazumeva da mora dobro da bude informisan od strane svojih saradnika.

· Mozda i zato sto retko iziazi u javnost?

- On nije drustven covek. Ne izlazi u javnost, ne krece se na javnim mestima. Krece se na relaciji posao - kuca, sa retkim predasima za vikend, kada odlazi van Beograda.

· Do li ste mu savetovoll da izlazi u pozorista, u kafanu?

- Kako da ne! Predlagao sam mu da povremeno, sa porodicom, vecera u nekoj kafani, da se pojavi u pozoristu ili na koncertu. No, sve su to ostali samo predlozi - on je zeleo da ostane izolovan. I zbog toga, naglasavam, on jako puno zavisi od tacnih informacija svojih saradnika.

· Ispostavlja se da on, ipak ne slusa uvek ni svoje saradnike. Zna se, recimo, do su ga nadlezne sluzbe upezorile da ce devetomartovske demonstracije iz 1991. biti macji kasalj u u odnosu na ove sada...

- Da, ali pre toga hocu da kazem nesto o Jovici Stanisicu, sefu Sluzbe drzavne bezbednosti. Stanisic spada u sigurno najinformisanije Ijude danas u drzavi. Taj sistem kome je on na celu (obavestajni, kontraobavestajni, informacioni - ne znam sve kakav) tako je napravljen da se sve zavrsava u jednoj tacki, a to je upravo Jovica Stanisic. Znaci, sve informacije koje prikupljaju nadlezne sluzbe, pa i vojne, slivaju se ka Jovici Stanisicu. Prema tome, taj covek ima odlicne informacije i procene. Ja ga licno veoma cenim. Smatram da je to covek koji moze da da predsedniku prave procene.

· Uvazava li Milosevic njegove procene?

- Milosevic nece uvek da poslusa predloge svojih saradnika. Predsednik je takav - on ce vas saslusati, ponekad bez ikakvih komentara, bez ijednog pitanja. Vi ste tu kao djacic koji je ispricao lekciju, a on vam na kraju kaze: Hvala! To je obicno signal da takvu sugestiju nece pnhvatiti.

· Ima li obicaj do komentarise predloge?

- Obicno ne. Nece vam iskreno reci sta bi on sada uradio, ili sta misli o tom problemu. Tako da vi ostajete u nedoumici.

· Ima li primera da menja odluke, do revidira stavove?

- To stoji. On je takav tip politicara da moze da promeni odluku ili stav. Znate zasto? Prvo, on najcesce vodi razgovore u cetiri oka. Tako radi sa svim svojim saradnicima. Bolja kombinacija za predsednika bi bila da okupi jedan tim - neka tu budu kompetentni ljudi koji u kriznim situacijama vode operativne poslove, pa neka ih on onda pusti da se pred njim, da tako kazem, svadjaju oko metodologije i nacina izlaska iz krize.

· Sta bi predsednlk tada trebalo do radi?

- On bi trebalo da stoji sa strane, pa da proceni. Ako njih deset, od recimo 15, kaze da treba da se priznaju rezultati lokanih izbora, i to jakim argumentima potkrepe, onda je to neki reper koji treba postovati. Medjutim, posto sa svakim od tih ijudi razgovara iskljucivo u cetiri oka, desava mu se da menja misljenje. Recimo, moze sa Covicem da se dogovori oko priznavanja izbora danas, a sutra u cetiri oka razgovara sa, na primer, suprugom ili nekim saradnikom koji ga pokolebaju - ovi na ulicama ce da urlaju jos neki dan, pa ce to proci - i onda prethodni dogovor pada u vodu.

· Za Vas je, dakle, problem u tlmskem radu?

- Predsednik nije covek za timski rad, i tu je kijuc svih problema, neorganizovanost, improvizacije... Sve drugo su samo posledice koje proisticu iz toga.

· To znaci da drzava nema krizni stab za vanredne sltuacije?

- Upravo tako. To nije postojalo ni 9. marta 1991. Recimo, sve vreme rata predsednik nije imao savetnika za vojna pitanja, a morao je da ga ima da bi se izbegle improvizacije koje su nas mnogo kostale.

· Do li je bilo predloga da se stvore takvi timovi?

- Da. Upravo sam mu ja to predlagao posle demonstracija 9. marta. Tada smo se nasli u situaciji da jednostayno nemamo nikakav tim spreman za takye, vanredne prilike. Rekao sam predsedniku direktno: Ti treba da napravis jednu ekipu Ijudi koji uopste ne moraju da budu poredjani po hijerarhiji drzavnih funkcija. Mislio sam da to treba da bude, tada, jedan Cosic, zatim jos neko iz SANU, iz medija, znaci jedan trust mozgova... Ti ljudi rade svoje poslove, ali u trenucima kad ih predsednik pozove radi vanrednih okolnosti, oni se okupljaju kao ugledne licnosti do cijeg misijenja on drzi. Jednostavno,jedna grupa ljudi koja treba da timski donese vaznu odluku.

· Sta bi predsednlk mogao u tim prilikama da pita takve ijude?

- Pa, recimo, da li da izvedemo policiju, da li da izvodimo tenkove ili sta drugo da preduzmemo. Tako sam ja zamisljao krizni stab jedne ozbiljne drzave. Tu bi, naravno, morali da sede i ijudi koji operativno rade vazne drzavne poslove - Stanisic, Perisic... koji bi trebalo da kazu celoj toj ekipi staje izvodljivo od tih predloga, a sta nije.

· To znacl da bi predsedniku moralo do bude jako vazno koga bira za savetnike i saradnlke.

- Tacno, to je veoma vazno. Medjutim, predsednik nikad, koliko ja pamtim, nije skupio ni nas trojicu zajedno, svoje savetnike - Kutlesica, Simica i mene, da nam podeli konkretne zadatke, da neke smernice ili od nas zatrazi da sprovodimo odredjenu politiku. Mi nismo bili tim, mi smo bili pojedinci bez ikakve medjusobne koordinacije. Tada sam se zalagao da dovedemo i Milorada Vucelica za portparola Kabineta predsednika Republike. Video sam jednu veliku prazninu...

· U kom smislu?

- Slutio sam da mi gubimo medijski rat. Slovenci su u vreme otcepljenja drzali cak po dye konferencije za stampu dnevno, Hrvati obavezno jednu, a nekad i dve dnevno. Mi se nismo mesecima oglasavali. Normalno, postali smo neinteresantni. Istovremeno, na predsednikovom stolu bilo je stotinu zahteva najvecih svetskih medijskih kuca za intervjue. Na taj nacin vi pomalo vredjate jedan CNN, New York Times. Zato sam mislio: Ako vec ne moze ili ne zeli predsednik, onda neka niegov portparol, na jednom - da kazem, meksem i nizem nivou, odgovori na napade iz Slovenije i Hrvatske i kaze sta mi to hocemo.

· Da li ste predsednlku savetovali da se cesce pojavljuje u javnostl?

- Kako da ne...

· Zasle to nije radio? Do li se on plasi medija ili ih potcenjuje?

- Ne, imate pogresan utisak. Ne potcenjuje ih. Milosevic je covek koji hoce uvek da briljira, da u svakoj prilici bude briljantan. I sad, on se jako dugo sprema za jedan, na primer, televizijski nastup. To je u redu, treba ostaviti najbolji utisak. Medjutim, ne mozete stalno gubiti silno vreme za takvu pripremu. On jos smatra da predsednik treba da bude malo mistican i da se retko pojavljuje u medijima, pa kad se pojavi i briljira, to onda ima snazan odjek. Zato sam i imao tu ideju o "meksim nivoima", preko kojih se mogu saopstiti nasi interesi.

· Do li su Vas i drugi podrzali u toj ideji? Savetnik Simic, kao covek zaduzen za medljsku sferu...

- Da. Mada mi kao savetnici nismo imali neku striktnu podelu zaduzenja. Na primer, ako ja primetim da negde skripi, onda se pozabavim tim problemom i predlazem nacine da se to resi...

· To znaci da ni predsednikov savetnicki tim nije blo najbolje postavljen?

- Predsednik sa tri savetnika, sefom kabineta, sekretaricom i vozacem, ne moze da vodi drzavu. A dobro se zna da se u Srbiji bez odobrenja Milosevica ne moze nista uraditi. Tako je kabinet ujedno bio i usko grlo za funkcionisanje cele drzave. To mora da bude svima jasno...

· I to je bio sav predsednicki aparat?

- Da. U celoj zgradi Predsednistva, bar dok sam ja tamo bio, radilo je ukupno 16 ljudi, racunajuci tu i kurire. Mi nismo imali cak ni svoje prevodioce, nego smo ih angazovali iz agencija ili vladinih institucija. Tako mali tim nije mogao da vodi drzavu i zbog toga je masa poslova ostajala nezavrsena. Drugo, ja nisam voleo sto predsednik vodi pregovore na engleskom jeziku.

· Zasto, on ipak dobro govori engleski?

- On odlicno vlada engleskim jezikom. Medjutim, kad imate prevodioce vi imate mogucnosti da koristite tajming, da razmisljate sta cete da kazete. Onda, ako nesto i pogresno kazete, to mozete da svalite na pogresan prevod, odnosno prevodioca. Na kraju, nisam voleo ni sto predsednik pregovore vodi na onom kanabeu, sofi - sta li je vec.

· Mislite da ta slika automatski snizava nivo pregovora?

- To ne odaje utisak ozbiljnih pregovora. Ako vec vodite takve vazne razgovore, onda oni moraju da imaju zvanicni karakter: ljudi sede za stolom jedan naspram drugog, tu su prevodioci, snima se svaka izgovorena rec.

· Znaci Ii to do vazni pregovori uopste nisu snimani?

- Ne da nisu snimani, cak nije bilo ni zapisnicara. Tu je eventualno sedeo sef kabineta, ministar inostranib poslova...

· Prakticno, nije ostavljen nikakav trag za istoriju. Detalji ce, znaci moci da se pronadju jedino u eventualnim predsednikovlm memoarima?

- Ne verujem da cete to drukcije moci da pronadjete. Tih tragova nema. To se tako, koliko sam ja bio upoznat, radilo cak i u najdelikatnijim pregovorima. Zamislite, vode se pregovori o drzavi, o granicama, o opstanku srpskog naroda. To nije za kanabe, gde mogu da se vode neformalni razgovori. Ovo su jako tvrde stvari: tu moraju da budu mikrofoni, papiri - razgovara se na najvisem nivou i svaka rec je vazna.

· Nije li ta "neformalna atmosfera" dovodila Milosevica u neravnopravan polozaj?

- Sigurno da jeste. On je cesto samog sebe dovodio u neravnopravan polozaj pregovarajuci, recimo, sa jednim Ricardom Holbrukom. Prvo, on pristaje da vodi pregovore sa 55. cinovnikom americke administracije, a sef jedne drzave ne bi smeo da se spusti ispod nivoa ministra spoljnih poslova. Drugo, upusta se sa Holbrukom u sedmosatni dijalog, i ponovo dovodi sebe u neravnopravnu poziciju. Holbruk na te pregovore dolazi perfektno pripremijen od strane americkih analitickih timova - on tacno zna sta Milosevic voli, sta ne voli, koliko moze da izdrzi njegova koncentracija. Pri tome, Hoibruk sedi nasuprot coveka koji o njemu gotovo nista ne zna. To je potpuno neravnopravan duel, i u tom duelu nas predsednik sigurno gubi. Holbruk ga je tada slomio.

· Zasto je Milosevic ulazio nepripremljen u te pregovore? Zasto je potcenjivao sagovornike?

-Ne bih rekao da ih potcenjuje. On je briljantan individualac. Milosevic je covek koji, kad ga priteraju u cosak, razmislja veoma brzo i moze da donese izvanredna trenutna resenja. Zato u svakoj prilici racuna na tu svoju snalazijivost. Medjutim, to u duelu sa dobro pripremljenim profesionalcima kakav je Holbruk ne moze da prodje, jer iza Holbruka stoji jedan ogroman tim eksperata koji su sve do tancina razradili. Mozete vi da budete briljantan individualac, ali sa njima nemate sanse.

· Znaci li to da je igra sa Helbrukom bila unapred izgub1jena?

- Kada je doslo do razgovora sa Holbrukom to je vec bio kraj. Milosevic je svoju bitku sa svetom mnogo pre toga izgubio. To je bilo samo jedno finale, kako zavrsiti Milosevicevu politicki poraz.

· Do li je taj poraz mogao biti izbegnut?

- Da smo na vreme stvorili jedan ozbiljan analiticki tim, koji bi bar sest meseci unapred mogao da definise kojim pravcem treba da se krecemo, mogli smo izbeci tu situaciju. Takav tim ova drzava je mogla da napravi, cak ne mnogo slabiji od onih koje imaju zapadne zemlje. Dobro, nismo mogli da se nosimo sa jednom Amerikom, ali smo mogli da organizujemo eflkasnu strategiju sopstvene odbrane. Dakle, time da se branimo i odbranimo.

· Zasto to nije uradjeno?

- Jedan takav briljantan individualac, po svojoj prirodi, obicno je katastrofalan organizator. A u ovom slucaju za uspesno vodjenje drzave neophodno je da predsednik bude dobar organizator. Tu su koreni neuspeha. Milosevic jednostavno voli sve da radi sam.

· Ali, to je fizicki nemoguce.

- Pre toga, Milosevic je vodio zestoke bitke u nekadasnjem Centralnom komitetu, sa Dolancom, Kucanom, Suvarom. Tako je dosta izmoren usao u ovu, za nas odlucujucu bitku sa svetom. Jedan covek ne moze da drzi takav ritam rada desetak godina. Zamori se i celik, a ne covek.

· Zar u predsednikovoj okolini nije bilo ljudi koji bi ga upozorili na te cinjenice?

- Bilo je, u pocetku, ijudi koji su ga upozoravali na sve ove opasnosti. Postepeno, taj sloj ljudi u predsednikovoj okolini se proredjivao, da bi na kraju on ostao samo sa onima koji mu povladjuju.

· Jedino sa klimoglavclma?

- Tacno, ostali su saino klimoglavci. Ja sam tu imao podelu na dve grupe ijudi: na podanike i saradnike. Saradnici vam pomazu, a podanici aplaudiraju. Obicno je u okruzenju predsednika veci broj podanika, ali morate da imate i saradnike, jer bez njih ne mozete da funkcionisete. Jednostavno, oni vas kanalisu i upozoravaju na opasnost. Tako se sprecavaju promasaji vlasti.

· Kako se tanjilo predsednikovo saradnicko okruzenje?

- Predsednik Milosevic ima takvu osobinu da ne voli da cuje losu vest. Svi u njegovom okruzenju dobro znaju za tu crtu predsednikovog karaktera. Zato svi izbegavaju da mu kazu, recimo, da mi nemamo dovoljno nafte da posejemo ovog proleca. All, neko, ipak, mora da mu kaze takvu informaciju. To su pravi saradnici, a ne da mu podvaljuju.

· Na koji nacin se podvaljivalo predsedniku?

- Mogu da vam navedem jednu anegdotu: sedeo sam u njegovom kabinetu kada je zazvonio telefon, a oni sa druge strane trazili su odluku da li u neki zakon da stave takav i takav clan. To je podvala. Grupa ljudi radi danima jedan zakon, a onda od predsednika trazi da u roku od dve do pet sekundi, koliko ima za razmisljanje, izvuce pravo resenje iz rukava. Rekao sam mu tada: Nemoj da se upustas u to. To je njihov deo odgovornosti! Ali, predsednik se uvek upustao u to.

· Da li je bez Milosevicevog odobrenja moguce bilo sta vazno uraditi u drzavi?

- Sve funkcionise preko njega. Bez njegovog odobrenja ne sme i ne moze nista da se uradi. Vidite na ovom primeru sa zakonom: vlada je mirna, jer je predsednik rekao da to moze! Tako predsednik postaje "usko grlo" vlasti. Ne mozete da ga nadjete, zauzet je, i vozovi prolaze.

· Da li se desavalo da neko od saradnika samoinicijativno preuzme odgovornost?

- Da. Ja sam cesto samoinicijativno pokusavao nesto da uradim, ali to se njemu nije svidelo. On to ne voli.

· Posto predsednik sam donosi odluke o svemu, vama savetnicima preostalo je da te odluke pokrlvate?

- Upravo to. To se i sada dogadja sa ovim izborima. Bez ozbiljne analize i bez dubljeg razmisljanja, receno je: Gde to da im priznamo, kakav Beograd! To ne dolazi u obzir, pisite zalbe i ponistite odluku! I sada stvari pocinju da se komplikuju. Predsednik, ciji polozaj uopste nije bio ugrozen, biva doveden u jako tesku situaciju.

· To moze do znaci da nije zeleo do primi pravovremenu, valjanu informaciju, a sa druge strane upotrebljava tolike kordone?

- On odlucuje da li ce kordoni biti na ulici ili ne. Zabluda je da nije upucen koliko je naroda na beogradskim ulicama, all on smatra da ce to moci da prevazidje. Zato one koji ga upozoravaju na opasnost obicno presrece recima: Sta ste se uplasili? Bice sve u redu!

· Koga sve hrabri takvim stavom?

- Posebna crta Miloseviceg karaktera je da nema politicke hrabrosti. To nema veze sa licnom hrabroscu, ali ima veze sa cinjenicom da predsednik tacno u odredjenom momentu mora da donese konkretnu odluku, nema odlaganja. Znaci, morate da presecete. Predsednik je, u sustini, jedan mac...

· Zasto ne preseca?

- To je on. Milosevic obicno odlaze resavanje problema. Zato mogu da razumem zbunjenost clanova SPS koji u ovom casu ne znaju sta da rade: da li da biju ili da miluju opoziciju. Da li treba da komuniciraju ill da ne komuniciraju. Ljudi su zbunjeni, boje se jer nema cvrstih i jasnih uputstava. Pogotovo sto danas u njegovom partijskom okruzenju dominiraju podanici, karijeristicki tipovi, jer su ljudi sa politickim idejama odavno odstranjeni.