Feljton: DOBRICA COSIC U TROUGLU TITO-COSIC-RANKOVIC (2)
Kao u slucaju "Goli otok", i u "slucaju Imre Nadj" i "Galeb" Rankovic angazuje Cosica, Tito ga prihvata, a Cosic se odusevljava i izvrsava sve sto drug Marko kaze
Cosica su na Goli Otok poslali osnivaci logora i naredbodavci svih mucenja i izivljavanja. Na Golom otoku su ga docekali dzelati i direktni izvrsioci svih zlocina. On je sve vreme sa njima, oni ga ispracaju i on po povratku referise onima koji su ga poslali. Sve ostaje u krugu svete komunisticke porodice. Ovo je mozda najveci moralni i ljudski pad Dobrice Cosica u zivotu, koji je inace bogat najcrnjim moralnim i ljudskim sunovratima.
Prosto je nemoguce i zamisliti nekog pisca ili umetnika u slicnoj misiji, kakva je ova golootocka Dobrice Cosica, i to od Ovidija do Ruzdija.
Drugu uslugu svetskoj revoluciji, proleterima svih zemalja, prvoj zemlji socijalizma i svim nespornim i neprikosnovenim autoritetima i mentorima Titu i Rankovicu, Cosic je ucinio kada je kao njihov spijun obavljao zadatke u Budimpesti, krajem oktobra meseca 1956. godine.
Da bi ova Cosiceva spijunska misija bila u potpunosti jasna, moramo malo sire govoriti o tim tragicnim i istorijskim dogadjajem u Madjarskoj 1956, zatim navesti citate iz casopisa za knjizevnost, umetnost i kulturu "Medjaj" iz Uzica, broj 21/22 od decembra 1989, knjige Slavoljuba Djukica "Covek u svome vremenu" (drugo izdanje, "Filip Visnjic", Beograd 1989), knjige "Prilike" Dobrice Cosica ("Prosveta", Beograd i "Svjetlost", Sarajevo, izdate 1966. u Beogradu), knjige "Moskovske godine 1956-1958" Veljka Micunovica (drugo izdanje iz 1984, izdavaca "Jugoslovenske revije" iz Beograda) i knjige Jona Mihaja Pacepe "Crveni horizonti" (izdavac "Akvarijus" iz Beograda, 1990).
Posle Staljinove smrti u celoj Istocnoj Evropi poceo je vrlo sporo i postepeno proces destaljinizacije. Sve je pocelo tajnim referatom Nikite Hruscova na 20. kongresu KPSS. Doslo je do promena i u Poljskoj i u Istocnoj Nemackoj. U Madjarskoj je prvi sekretar KP Madjarske bio prononsirani staljinist Macas Rakosi. Kad je Madjarsku jula 1956. zahvatila destaljinizacija Rakosi je smenjen sa polozaja sekretara KP. Za vreme Madjarske revolucije, oktobra meseca 1956, pobegao je u SSSR, a avgusta 1962. iskljucen je iz KP Madjarske. Umro je u SSSR-u februara 1971.
Erne Gere je od 1952. bio potpredsednik vlade, ministar unutrasnjih poslova, a jula 1956, posle pada Macasa Rakosija, postavljen je za generalnog sekretara Partije. Na tom polozaju su ga zatekli dogadjaji u oktobru 1956, pa se sklonio u SSSR, gde se stalno nastanio. Avgusta 1962. iskljucen je iz Partije. Umro je u Budimpesti 1980.
Erne Gere je zajedno sa predsednikom vlade Hegedisom dosao u posetu Jugoslaviji 15. oktobra 1956. Zadrzao se dosta dugo, do 23. oktobra 1956, kada se vratio u Budimpestu.
Pola sata pre Gerea i Hegedisa, 23.10.1956, u Budimpestu stize Dobrica Cosic, koga je Aleksandar Rankovic odredio da zastupa jugoslovenske knjizevnike u Budimpesti. Iz same cinjenice da ga u Budimpestu salje prvi covek UDBE i organizacioni sekretar Partije, ukazuje da se radi o cpecijalnoj i poverljivoj misiji, pogotovu sto se u Madjarskoj oseca napetost i podrzavaju se Poljaci Gomulke. U prvi plan izbijaju dva coveka, Imre Nadj i Janos Kadar.
Imre Nadj je posle Staljinove smrti, 4. jula 1953, postao predsednik vlade zaduzen za sprovodjenje novog kursa, ali su se Rakosi i partijski aparat prema njemu i dalje nepriijateljski odnosili, tako da ga je marta 1955. CK optuzio zbog desnih skretanja. U aprilu je smenjen sa polozaja predsednika vlade i iskljucen iz Politbiroa, a krajem godine iz Partije.
Janos Kadar je za vreme Rakosija, od 1951. do 1954. bio u zatvoru. Jedan dan pre dolaska Gerea i Hegedisa u posetu Jugoslaviji, 14.10.1956, Imre Nadj je ponovo primljen u Partiju.
U noci izmedju 23. i 24. oktobra 1956. doslo je do velikih demonstracija i oruzanog sukoba u Budimpesti. Nemiri su se ubrzo prosirili na celu zemlju. Pod pritiskom masa smenjen je Erne Gere i na mesto Prvog sekretara Partije madjarskih trudbenika dosao je Janos Kadar, a za predsednika vlade Imre Nadj. Na pokrete naroda ruske trupe su odmah reagovale zaposedanjem svih kljucnih punktova u Budimpesti, svojom tzv. prvom intervencijom. Tako se sukob zaostrio u jos vecoj meri.
Videvsi da je narod jedinstven i kompaktan, Rusi samo patroliraju i pustaju da nova vlast funkcionise.
u madjarskoj
Tada na scenu stupaju spijuni i pocinje ziva diplomatska aktivnost SSSR-a. Sovjetski ambasador u Madjarskoj je Jurij Andropov, kasnije sef KGB-a, generalni sekretar KP SSSR i sef drzave SSSR. Prvi sekretar ambasade je Vladimir Krjuckov, sef KGB-a za vreme Gorbacova, koji je 1991. medju pucistima koji smenjuju Gorbacova i koga kasnije Jeljcin hapsi.
Rukovodstvo SSSR-a zeli da pridobije rukovodioce i partijske lidere zemalja Istocne Evrope i Kine i odrzava tajne sastanke na najvisem nivou sa liderima Kine, Rumunije, Bugarske, Poljske, DR Nemacke, Cehoslovacke i na kraju 13. novembra 1956, Hruscov i Maljenkov imaju tajni sastanak na Brionima sa Titiom, Rankovicem, Kardeljem i Micunovicem.
Cilj rukovodstva SSSR-a je da nekako pridobiju Janosa Kadara i da ga dovedu u Moskvu. Takodje zele da aktiviraju i za svoju poitiku angazuju Ferenca Miniha, bivseg ambasadora Madjarske u Moskvi, kao i da po svaku cenu izoluju i uklone sa vlasti Imre Nadja, u koga nemaju poverenje, smatraju ga covekom Zapada i kontrarevolucionarom.
Posebnu ulogu u dogadjajima u Madjarskoj imala je Rumunija. Madjarska manjina u Rumuniji je brojala dva miliona ljudi i bila najveca manjina tada u Evropi. Na celu partije i drzave bio je jos Georgiju Dez, a visoki funkcioner bio je tada mladi Nikolae Causesku, koji se posebno angazovao u dogadjajima u Madjarskoj. Rumuni koji su ucestvovali u tajnim razgovorima sa Hruscovom i Maljenkom jednodusno su se zalagali za brzu i nemilosrdnu vojnu intervenciju protiv vlade Imre Nadja.
Hruscov je zatrazio da Rumuni iskoriste madjarsku manjinu u Rumuniji za tajno, ali neprestano obavestajno delovanje medju intelektualcima i studentima u Budimpesti, na madjarsko-austrijskoj i, naravno, madjarsko-rumunskoj granici. Causesku je politicki kontrolisao ovu operaciju uz pomoc KGB-a (savetnika) koji je poslat u Bukurest da organizuje i uskladjuje obavestajne operacije D i E (odeljenje za informacije iz inostranstva pri Obavestajnoj sluzbi Rumunije).
Pacepa u navedenoj knjizi, na strani 451, pise:
"Nekoliko stotina agenata unutrasnje sluzbe Sekuritatee madjarskog porekla poslato je u Madjarsku, da otkrije sto vise madjarskih kontrarevolucionara. Gotovo stotinu legalnih i ilegalnih agenata DIE upuceno je na Zapad i odatle u Madjarsku, sa laznim zapadnim pasosima, da posluze kao trojanski konji protiv pobunjenika. Svi su oni prikupili dragocene podatke o samom jezgru madjarskog pokreta otpora, o njegovim vodjama, ilegalnim grupama, kontaktima unutar KP, vlade i vojske. Causesku je u Budimpestu hitno poslao Vilhelma Ajnhorna, zamenika sefa DIE, koji je pod maskom savetnika rumunske ambasade rukovodio radom novog budimpestanskog odeljenja DIE i bio glavni oficir za vezu sa tadasnjim sovjetskim ambasadorom Jurijem Andropovom.
Ajnhorn je radio u Madjarskoj, borio se kao dobrovoljac u Spaniji, docnije sovjetski drzavljanin, prikriveni sovjetski agent i pripadnik francuskog pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata. Vec 1948. postaje oficir rumunskih snaga bezbednosti, zadrzavajuci tajni polozaj u sovjetskoj obavestajnoj sluzbi.
Glavni zadatak DIE u to vreme bio je odrzavanje 24-satne radio veze sa sopstvenim agentima u Madjarskoj. Ogromna kolicina informacija se svakodnevno slivala u Bukurest, gde je prosledjivana specijalnom sovjetskom savetniku, koji je sa svoje strane bio u stalnoj vezi sa Moskvom. Najznacajnija su bila imena - stotine i stotine imena organizatora oktobarskog ustanka, najbuntovnijih studenata, organizatora ulicnih demonstracija, od 23. oktobra, antikomunisticki orijentisanih oficira u vojsci, ljudi oko kardinala Jozefa Minsetija."
Sigurno je da je u takvoj spijunskoj misiji bio i Cosic. Videli smo da ga je tamo tacno na vreme poslao Rankovic.
U knjizi Slavoljuba Djukica ovako se opisuje povratak Cosica iz Budimpeste u Beograd, 31.10.1956: "Pojavljuju se sovjetska borna kola, a za njima mercedes sa jugoslovenskom zastavom, iz koga izlazi jugoslovenski ambasador u Budimpesti Dalibor Soldatovic. Opsovao je dalmatinski i komandujuci rekao: Daj stvari i ulazi u kola. Imam naredjenje od nase Vlade da te veceras avionom vratim u Beograd - Soldatovic je pokazao depesu koju je potpisao Aleksandar Rankovic i koju je, s obzirom na polozaj potpisnika, morao da uzme krajnje ozbiljno. Mersedesom, u pratnji sovjetskih bornih kola, otisao je na aerodrom i avionom Crvenog krsta vratio se u Beograd".
Cim je stigao odveli su ga na referisanje, gde su ga cekali Aleksandar Rankovic, Edvard Kardelj, Koca Popovic i Petar Stambolic.
Cosic ponovo referise, izvestava, cinkari, ovog puta sa vaznog, mozda najvaznijeg medjunarodnog dogadjaja za Vladu u Beogradu.
Mozemo samo da naslutimo u cemu se sastojao taj spijunski izvestaj najvisim rukovodiocima. Naravno da u svom javno objavljenom dnevniku nece iznositi strogo poverljive podatke spijunske misije. Medjutim, kao sto smo videli, Cosica u Budimpestu salje Rankovic, po Rankovicevom nalogu vraca se u zemlju. Na aerodrom ga vozi jugoslovenski ambasador sa mercedesom, koga obezbedjuju sovjetska borna kola, a po povratku referise najvisim rukovodiocima. To su sve cinjenice koje nesumnjivo govore sta je i po cijem nalogu Cosic radio u Budimpesti.
Izrazit spijunski karakter boravka Cosica u Madjarskoj proizilazi i iz dnevnika. Iz Cosicevog dnevnika se vidi da postoje kontrarevolucionarni komiteti, zatim slucajevi pogroma nad komunistima poslednjih dana u unutrasnjosti Madjarske. Indikativan je i njegov opis rusenja Staljinovog spomenika u Budimpesti: "Pozar je to od ogorcenja, histerije, mrznje, toliko iskljucive, i toliko apsolutne, da bi nekakva njena fiksacija sad mogla biti mitska".
Navescu jos nekoliko citata iz Cosicevog dnevnika "7 dana u Budimpesti", iz koga je jasno o cemu se radi i sta je Cosic radio u Budimpesti i ciju je stranu drzao. Naravno, sovjetsku.
"Obracun je poceo. Demonstranti, sada pobunjenici, Madjari kazu - ustanici i patriote - ulaze u kuce i ubijaju pripadnike organa bezbednosti. Ponegde i clanova porodice. Na ulicama Budimpeste su barikade".
"Ocajanje ili mrznja? Zanos za slobodom Madjarske? Da li se to gine za socijalizam, ili za staru hortijevsku Madjarsku? I jedno i drugo".
"U Budimpesti vise niko ne sme da kaze - druze. Nema vise - druze".
"Zatim neko u mojoj blizini zapali novine "Sabadnep", podizu ih uvis kao baklju, a onda stotine hiljada ljudi zapali novine. Za mene je to bio vise stravican no velicanstven prizor, jer sam osecao da u ovom mraku ta svetlost naznacava jedno dugo i dugo putovanje".
"Masa nije imala vise strpljenja da gleda Parlament neosvetljen i bez madjarske nacionalne zastave, pa grunu ka vratima, ponesen, brzo sam se nasao prilepljen uz gvozdenu kapiju reprezentativnog ulaza u Parlament. Cuo sam snazne povike - Hocemo visepartijski sistem. Zbog toga sto takav sistem nije moje politicko ubedjenje i jer sam u dzepu, pored jugoslovenskog pasosa, imao i legitimaciju clana jugoslovenskog parlamenta, hteo sam po svaku cenu da se ne nadjem medju ovom prvom desetinom koja bi upala u mracnu aulu madjarskog Parlamenta".
"Koga predstavlja taj centralni komitet Partije madjarskih trudbenika, kad veceras cuti u ovoj zgradurini i slusa mrznju stotina hiljada ljudi. Zar to revolucionarno rukovodstvo ne oseca, koliko su revolucionarne mase, na ulicama Budimpeste i koliko kontrarevolucionarne mrznje ima medju njima? Cak u ime staljinizma, da njega spasu, veceras bi morali da se pojave i kazu nesto, da obecaju narodu nesto, prevare ga makar, za nekoliko dana".
"Sovjetska vlada je zamoljena, da posalje svoje trupe, koje bi trebalo da onemoguce kontrarevolucionarne i profasisticke planove restauracije bivseg sistema".
"Taj garnizon je uz Nadjevu vladu. Ivanji mi navede nekoliko slucajeva pogroma nad komunistima izvrsenih poslednjih dana u unutrasnjosti Madjarske".
"Ovog trenutka najvise se prica o napadu na Gradski komitet partije Budimpeste, sto su ga izvrsili opet nekakvi ustanici, koji sebe nazivaju revolucionarima. Posto je novi sekretar Komiteta dao direktivu budimpestanskim komunistima da se naoruzaju. Taj valjda prvi pokusaj okupljanja i organizovanja komunista u Budimpesti svirepo je kaznjen. Zajedno sa sekretarom Komiteta izmasakrirano je jedanaest njihovih funkcionera, obeseno, spaljeno. Tu zgradu tukli su i topovi. Tvrde: topovi madjarske armije. Istu ili slicnu sudbinu doziveli su danas i rejonski partijski komitet u Budimpesti.
Po ulicama lincovanja, svirepa, krvolocna, niti mogu da ih gledam, niti imam zelje i snage da o njima pisem".
"Veceras je formiran Vojno-revolucionarni komitet madjarske armije. Sutra se u Budimpesti odrzava savetovanje sa svim vojnim komandantima. Strane pokrecu svoje listove. Objavljen je proglas za osnivanje organizacije hriscanskih djaka. Ceka se misa, biskupa Minsentija. Sovjetske trupe napustile su Budimpestu. A delegacije iz unutrasnjosti Madjarske danju i nocu dolaze u parlament, sa sve novim i novim zahtevima. Kuda li si se uputila, Madjarsko?"
brioni zbog madjarske
Na osnovu ovih citata nema nikakve sumnje da je Cosic 31.10.1956. referisao Rankovicu i Kardelju da je u Madjarskoj na delu kontrarevolucija.
Rankovic i Kradelj odlaze na Brione Titu. Drugog i treceg novembra u tajnu posetu na Brione dolaze Hruscov i Maljenkov. Razgovori Tita i clanova nase delegacije sa Hruscovom i Maljenkom traju od 19 sati 2. novembra do 5. sati izjutra 3. novembra 1956.
Tito ima iscrpan, detaljan, konspiritivan, spijunski izvestaj od Dobrice Cosica, kojim je izuzetno zadovoljan i spreman za razgovor. Sa ruske strane u razgovoru ucestvuju samo Hruscov i Maljenkov, a sa nase Tito, Rankovic, Kardelj i Micunovic.
Hruscov kaze da je dosao zbog Madjarske. Otvoreno kaze da ce preduzeti vojnu intervenciju. Trazi Titiovu saglasnost. Obavestava da se tajno sastao sa svim liderima komunistickih zemalja i da je dobio njihovu saglasnost za opseznu vojnu intervenciju u Madjarskoj. Dalje, Hruscov kaze da je Imre Nadj covek Zapada, da vodi zemlju u kapitalizam. Hruscov i Maljenkov su vrlo srecni, jer su upravo na Brionima dobili vest da su se Janos Kadar i Ferenc Minih izvukli iz Budimpeste i da su na putu za Moskvu. Ostao je, dakle, samo Imre Nadj. Micunovic u svojoj knjizi ne govori o tome, ali verovatno je na tom sastanku na Brionima dogovoreno da se Imre Nadj namami u ambasadu Jugoslavije u Budimpesti, pa da se onda preda Rusima. U tom pravcu je verovatno radio i Dobrica Cosic u Budimpesti.
Tito se u potpunosti saglasio sa vojnom intervencijom u Madjarskoj i sa obaranjem vlade Imre Nadja.
Prema Micunovicevoj knjizi Tito je rekao: "I mi vidimo i zabrinuti smo skretanjem dogadjaja udesno, u kontrarevoluciju, jer kakva je to vlada pod kojom se ubijaju i vjesaju komunisti (misli se na vladu Imre Nadja). Mora se intervenisati, ako je u Madjarskoj kontrarevolucija".
Dakle, Tito je imao pravi izvestaj od Dobrice Cosica. Slavoljub Djukic u svojoj knjizi tvrdi, da su dogadjaji u Madjarskoj posredno uveli Cosica u vise sfere domace politike.
poverenje causeskuu
Krajem decembra 1956. Dorica Cosic je izvesten da je imenovan u komisiju kojoj je povereno pravljenje Programa SKJ. O tome Cosic prema Djukicevoj knjizi kaze: "Kada sam to cuo prosto sam se zapanjio. Nisam razumeo motive onih koji su me predlozili, iako sam doziveo zadovoljstvo sto mogu da ucestvujem u tako velikom projektu. Aleksandar Rankovic i Petar Stambolic su mi rekli da me je predlozio Tito. A jedan od razloga mog imenovanja, kako sam cuo, bio je moj politicki izvestaj iz Budimpeste, kojim je Tito bio zadovoljan i, u nekom vidu, koristio ga u razgovorima sa Hruscovom i Maljenkom".
Komentar nije potreban. Sve je jasno. Kockice su slozene. Cosic je jos jednom na svoj komunisticki, internacionalisticki nacin obavio poveren mu zadatak od Rankovica, svog idola, istomisljenika, sefa i naredbodavca.
Sovjetske trupe 4. novembra 1956. krecu u otvoren napad na Budimpestu i 13. novembra se Imre Nadj sklanja u jugoslovensku ambasadu. Georgiju Dez prihvata Hruscovljev zahtev da zajednickim delovanjem izmame Nadja iz ambasade, uhapse ga i u tajnosti sprovedu u Rumuniju, gde je trebalo da bude zadrzan do stvaranja nove madjarske vlade. Operacija je poverena Causeskuu. Tek posto je rumunska ambasada u Budimpesti zvanicno zajamcila da protiv njega nece biti podignuta nikakva optuznica, Nadj je napustio jugoslovensku ambasadu 23. novembra i smesta je uhapsen i sproveden u Rumuniju, sa vise clanova vlade medju kojima je bio i ministar kulture Djerdj Lukac.
U Rumuniji su Nadj i ostali clanovi vlade smesteni u tzv. "dvanaesticu". To je rezidencija za posebne namene, a naziv je dobila po tome sto se nalazi na dvanaestom kilometru od Bukuresta, prema Ploestiju. Tu je bio smesten i Vlado Dapcevic, kada je svojevremeno (1975) bio kidnapovan u Bukurestu. Kako svedoci Pacepa, tu su se cesto odrzavali tajni sastanci sa jugoslovenskim obavestajcima. Iz toga izvodim zakljucak da su i nasi obavestajci ucestvovali u hapsenju Nadja, pogotovu sto je on iz nase ambasade izrucen.
U knjizi Radoslava Petkovica "Ogled o macki" (izdavac "Vreme knjige", Beograd 1995) na 17. strani stoji: "Prica se, da je Djerdj Lukac, kada su ga 1956. godine interniranog vodili u neki zamak u Rumuniji kazao: - Ipak je Kafka bio realista!
Najplasticniji opis te "dvanaestice", i to u vremenu kada je Imre Nadj bio u njoj, imamo u knjizi "Crveni horizonti". Naime, upravitelj te kuce Joza obratio se krajem 70-ih godina generalu Pacepi, tada vaznom sefu jedne komunisticke obavestajne sluzbe:
"Iza mene se pojavio Joza, upravitelj kuce koji je pojurio da me sustigne.
- Vec dugo pokusavam da vam nesto kazem, u cetiri oka, druze generale - rece u jednom dahu - muci me vrlo neugodna licna stvar.
Zatim poce da mi poput svakog neobrazovanog coveka izokola objasnjava kako je u sluzbi DIE, od 1948. godine kao bastovan i upravitelj ove kuce, kako mu je zena stara i veoma bolesna.
- Razbolela se tokom zime 1956/57, negde novembra meseca kada smo ovde drzali Imre Nadja (pocivao u miru) i gostili onoliko sovjetskih oficira. Ispitivali su ga i danju i nocu, vise od godinu dana. Tada ste bili jos mlad momak - rece pokusavajuci da se opravda. Naredili su da u kuci mora da bude hladno, a u ovoj sumi se zacas zaledi. Kada su hteli neki odgovor, ponudili bi Nadju cebe ili ogrtac. Kada ih ne bi zadovoljio oduzimali su ponudjeno. Slicno su radili i sa hranom - nastavi Joza - Ta zima je bila grozna. Sovjeti su nosili debele bunde, ali mi nismo imali pogodne kapute. Ta zima je ubila i zenu i mene. Oboje smo dobili strasan reumatizam.
Joza je u stvari hteo da kaze kako su se on i njegova zena razboleli na duznosti i zauzvrat traze da ih pre vremena penzionisemo, uz punu penziju i kucicu sa bastom - gde bismo proveli ovo malo sto nam je ostalo od zivota.
- Poznato je da drug Ajnhorn i ostali ucesnici operacije "Imre Nadj" vise nisu pripadnici nase sluzbe - nastavio je Joza.
- Poznato je da vise ne zeli da se seca kako je Nadj bio smesten u ovoj kuci. Ali ja i moja zena smo mali ljudi i ovo vreme nas je kostalo zdravlja - zalio se Joza.
Pogledah tog coveka, koji je po svemu sudeci jedini preziveli svedok teskih iskusenja Imre Nadja. Obecah mu da cu videti sta mogu uciniti i nekoliko nedelja zatim urucih mu svojom rukom potpisana dokumenta o penzionisanju".
galeb na duhovit nacin
Janos Kadar marta 1957. odlazi u Moskvu i po povratku optuzuje Nadja kao neprijatelja domovine. Vec 27. marta 1957. Kadar potpisuje sporazum koji legalizuje prisustvo sovjetskih trupa u Madjarskoj. Odeljenje DIE i brojne ilegalne grupe nisu prestajale sa svojom aktivnoscu i dalje su priticali spiskovi protivnika sovjetske intervencije. Mnogi medju njima su tajno deportovani u SSSR, gde su i zavrsili zivot. Imre Nadj je madjarskim avionom vracen u Budimpestu gde mu je sudjeno, pa je osudjen na smrt i obesen 16. juna 1958.
Tako je mali seljacic-mizantrop iz Velike Drenove direktno uticao na sudbinu Imre Nadja - coveka koji je svojim zivotom, delom i smrcu usao u istoriju. Za svoju partiju, UDBU, veliki oktobar, svetsku revoluciju i druga Marka, ovaj mali covek bi izdao i svog oca, a kamoli tamo nekog Madjara, koji suruje sa Zapadom.
Dobrica Cosic svoje druzenje s Titom i sluzenje Titu i Partiji nastavlja putovanjem brodom "Galeb" po zemljama Afrike, u istorijskoj misiji mira marsala Tita. U delegaciji su pored Cosica bili: Lazar Kolisevski, Rato Dugonjic, Leo Mates, Milan Zezelj i mnogi drugi. Titova poseta je trajala 72 dana, od 14. februara do 26. aprila 1961. Posecene su zemlje Afrike: Gana, Togo, Liberija, Gvineja, Mali, Maroko, Tunis i Egipat.
Taj Cosicev put sa Titom brodom "Galeb" izuzetno duhovito, umetnicki na visokom nivou, prikazao je veliki pisac Danilo Kis u poemi "Pesnik revolucije na predsednickom brodu".
Ta Kisova poema je do sada najbolje napisana biografija Dobrice Cosica. Naravno, posmatrano umetnicki, metaforicki. Ne pominjuci Cosicevo ime Kis je na umetnicki nacin docarao jedan promaseni zivot. Zivot proveden u borbi protiv svega ljudskog, proveden u borbi protiv coveka, pojedinca, licnosti, protiv svega onoga sto coveka cini ljudskim bicem i sto ga odvaja od zivotinje. Ceo svoj zivot Cosic je proveo, i provodi ga, boreci se protiv coveka, i to od svojih seljaka - komsija, koje je za vreme Drugog svetskog rata cinkario kao cetnike, pa preko zatvorenika, na Golom otoku, Sremskoj Mitrovici, Imre Nadja, Albanaca, Hrvata, Muslimana, popova, monarhista, na sve to do organizovanja otmice i ubijanja neduznih radnika preduzeca "Planum", "Ratka Mitrovica", koji su bili putnici voza koji je krenuo iz Beograda i koji su u stanici Strpci skinuti sa voza i likvidirani. Dakle, biografiju jedne takve licnosti, takvog mizantropa najbolje je do sada na umetnicki nacin kazao Danilo Kis u svojoj poemi.
(Odlomak iz knjige u stampi "Dobrica Cosic" - politicka biografija)
Srpska rec - broj 161, 17. oktobar 1996.