Feljton: DOBRICA COSIC U TROUGLU: TITO-COSIC-RANKOVIC (1)

Prvi put se vidi koliko je Dobrica Cosic mocan, uticajan, znacajan i poverljiv covek komunistickog rezima, koji pre svih simbolizuju Tito i Rankovic, kada 1952. godine dobija dozvolu Rankovica da poseti Goli Otok. Koliko je to poverenje i moc najbolje ilustruje podatak da istaknuti komunisti, partizanski komandanti, narodni heroji koji se nalaze na najvisim duznostima u vojsci i partiji, Svetozar Vukmanovic - Tempo i Gojko Nikolis, nisu nista znali o Golom otoku, a Cosic tamo ide i o tome po povratku referise tri sata Rankovicu, Kardelju i Djilasu, trojici najvisih rukovodilaca posle Tita.

Dobrica Cosic je bio covek od najveceg poverenja Aleksandra Rankovica. To medjusobno visoko uvazavanje i maksimalno uzajamno poverenje trajalo je sve do smrti Rankovica, a posle Rankoviceve smrti Cosic je nastavio da prijateljuje sa njegovom suprugom.

Nije tesko zakljuciti da su ih spajali i povezivali identicni politicki, kulturni, drustveni i svi drugi pogledi na svet. Obojica su bili i ostali fanaticni komunisti nacionalne provinijencije, ateisti, protivnici svega pojedinacnog, licnog, intimnog. Bili su opsednuti kolektivizmom, centralizmom, disciplinom, progonom neistomisljenika, zatiranjem u embrionu svega sto bi iole mirisalo na Zapad, demokratiju, trziste, slobodu stampe, kapitalizam (u celini), monarhiju, veru, trgovinu, na inostranstvo uopste, viski, kocku, koka-kolu.

Dok je Aleksandar Rankovic bio covek broj 2 u KPJ, Dobrica Cosic bio je vazna licnost i samog Tita koji ga je vodio na put u Afriku brodom "Galeb", gde je ovaj udvoricki, poltronski i neprincipijelno stao na njegovu stranu u sporu sa Micunovicem. Onda ga je angazovao da napada slovenackog profesora Pirjevca, da pise program SKJ-u, da ide kao spijun u Madjarsku 1956. godine itd.

Kad je doslo do razlaza izmedju Tita i Rankovica, Cosic se odmah stavio na stranu Rankovica, postaje disident i to ostaje sve do Titove smrti, tvrdeci za Tita da je najveci neprijatelj njegovog naroda. Kad se radi o Cosicevom disidentstvu, mora se naglasiti da njegova jeres i disidentstvo nikada nisu bili protiv komunizma, partizanstva, marksizma i lenjinizma. Na pozicijama nacional-komunizma Cosic je bio jos od vremena kada je iskljucen iz srednje Poljoprivredne skole u Bukovici kod Negotina, pa sve do danasnjeg dana. Nema licnosti u istoriji ni naseg, ni drugih naroda koji se moze pohvaliti takvom doslednoscu i vernoscu jednoj ideji. Cosic je na pozicijama nacional-komunizma skoro 60 godina.

i sam je bio mit

U knjizi "Oslobadjanje istorije" 1-3, izdatoj u Beogradu 1993. godine, Ljubomir Kljakic analizira tekst Ilije Moljkovica: "Posast partijsko-policijskih dogovora", pa na stranama 134, 135 i 136 pise: "Ilija Moljkovic je u pravu kada Cosica ne smatra jeretikom. Moljkovic je demistifikovao mit o Cosicu, kao pobunjeniku protiv vlasti. Lepo je pokazao da je ta mitologizovana delatnost bila deo poretka i njegovih struktura moci. Moljkovicevu analizu Cosiceve uloge miljenika struktura moci i vlasti potvrdjuje i jedan kompetentan svedok, Dragoslav-Draza Markovic u svojim memoarima. Medjutim, najrecitije, i sasvim nedvosmisleno Moljkovicevu analizu i njen rezultat potvrdjuje sam Dobrica Cosic u knjizi Slavoljuba Djukica "Covek u svom i nasem vremenu" - Razgovori sa Dobricom Cosicem". Rezultat Moljkoviceve analize jeste taj da se o Cosicevom javnom i otvorenom stavu prema represiji poretka ne moze govoriti. Ovu pojavu Moljkovic ispravno tumaci totalitarnom strukturom drustva, ciji je svaki segment dodatno kontrolisan i manipulisan posredstvom mita i kulta partijski odgovornih pojedinaca, koji su u tom segmentu imali apsolutni autoritet i moc. Za srpsku inteligenciju, posebno tzv. opozicionu, Cosic je bio taj partijski obogotvoreni mit i kult. Zato se, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kod Cosica islo kao na cabu, kaze Moljkovic. Evo kako je Moljkovic objasnio fenomen tog mita i kulta - o kultu generalnih sekretara komunistickih partija gotovo da je sve receno. Mit o nepogresivosti vodje je srusen. Urusio se i citav kolektivisticki sistem. Medjutim, usled preterane zaokupljenosti prvenstveno mit o velikom vodji, istrazivaci su zapostavljali da podrobnije pozabave okolnoscu da je sistem kolektivizma, oslanjajuci se na jednopartijski princip demokratskog centralizma i njenu desnu ruku politicku policiju posvuda i svim oblastima po pravilu izdizao pojedinac i stvarao mit o njemu. I tek tako je taj sistem sejuci svuda idolopoklonicku strepnju i strah od partijskih obogotvorenih pojedinaca mogao postati totalitaran.

Ilija Moljkovic je u pravu kada smatra da mit Dobrice Cosica predstavlja najbolji primer za ovu vaznu dimenziju funkcionisanja totalitarnog poretka i njegovih institucionalno uspostavljenih kontrolnih mehanizama. Mit o Cosicu, kao velikom borcu protiv nepravdi poretka, predstavlja oblik sofisticirane kontrole koju poredak koristi u svojim ideoloskim obracunima.

Ova pojava nije nova u istoriji. Rec je o mehanizmu proizvodjenja jeresi, koji je prvi primenio Papa Inokentije Treci u 12. veku. Mehanizam proizvodjenja jeresi olaksava svaku totalitarnu upravu, jer joj omogucava kontrolu nad zaristima moguce pobune i otpora. Tako je Inokentije Treci legalizovao "jereticki" red Svetog Franje Asiskog, omogucivsi njegovim pripadnicima da kritikuju sve pojave u crkvi i drzavi, uz striktno postovanje samo jednog uslova. Morali su da priznaju kako je "voda na izvoru ipak cista", ali su bili u obavezi i da brane "izvor" i njegovu "cistotu" od svakovrsnih napada, kojima je bio izlozen. "Izvor" je bio papski tron u Rimu, a cista "voda" njegove doktrine.

brana markovic

Dobrica Cosic je egzemplarni primer te vrste "jeretika". Cosic se hvali, da je on bio disident i jeretik nakon 1968. godine. Medjutim, celokupna aktivnost Dobrice Cosica od 1968. do danas je takva kao da je on clan "jeretickog reda Sv. Franje Asiskog". Dakle, Dobrica Cosic je ceo svoj zivot proveo braneci i propagirajuci izvor i cistu vodu.

Prvi put vidimo koliko je Dobrica Cosic mocan, uticajan, znacajan i poverljiv covek komunistickog rezima, koji pre svih simbolizuju Tito i Rankovic, kada 1952. godine dobija dozvolu Rankovica da poseti Goli Otok. Koliko je to poverenje i moc najbolje ilustruje podatak da istaknuti komunisti, partizanski komandanti, narodni heroji koji se nalaze na najvisim duznostima u vojsci i partiji, Svetozar Vukmanovic - Tempo i Gojko Nikolis, nisu nista znali o Golom otoku, a Cosic tamo ide i o tome po povratku referise tri sata Rankovicu, Kardelju i Djilasu, trojici najvisih rukovodilaca posle Tita.

Cosic je na Goli otok otisao zahvaljujuci pre svega Aleksandru Rankovicu, i to od Rijeke do Bakra isao automobilom UDBE, a potom ladjom, gde su ga prihvatili rukovodioci Golog otoka.

Vrlo upecatljivi detalj o Cosicevoj poseti Golom otoku navodi Bosko Mrdja u svom tekstu "Kako se kalio zlocin", sa podnaslovom "Nevesela prica o Brani Markovic, jednoj od najstarijih i najtragicnijih zatocenica Golog otoka", koji je objavljen u casopisu za knjizevnost, umetnost i kulturu "Sveske" iz Panceva, i to u broju 25 od septembra 1995. u rubrici "Nasledje", na stranama 6-10. U tom tekstu se govori o Brani Markovic, supruzi Sime Markovica, nekadasnjeg generalnog sekretara KPJ, koja se nasla na Golom otoku. "Posle izvesnog vremena na Goli otok pristigao je nas uvazeni knjizevnik - da se uveri u pravilnost Partije i njenih mera u prevaspitavanju svojih bivsih clanova. Dozvolu je dobio od najvisih vlasti, jer su ovamo mogli dolaziti samo odabrani i vrlo poverljivi ljudi.

Pisac je humanista. Obreo se, odnekud, i pred Branom Markovic. Bio je u letnjem odelu: bela kosulja s kratkim rukavima, kratke panatalone, fino izglancane cipele, slamni sesir na glavi, pa mu sunce koje pece mnogo i ne smeta. Susret nije slucajan. "Gost" zna gde je Brana i sta radi. U to vreme Brana nije tucala kamen, vec je bila na drugom poslu. Svejedno, podjednako je tesko: zvezda przi, nema zaklona, nema vode…Zena je u prnjama, usne ispucale, ruke izranjavane, obuca nikakva, kosa sva prljava i neuredna, lice u znoju pomesanom sa prasinom, noge okrvavljene, krastave, na telu modrice od batina, oci mutne. Gospodin knjizevnik, a da to niko od njega ne trazi, poceo je Branu savetovati sta da radi - da bi se oslobodila polozaja u kome se nasla: "Brano, sta ti je tesko da kazes to sto se od tebe trazi? Bices slobodna…"

"Ko ste vi? Ne poznajem vas".

"Pa ja sam…" i "gost" izgovara svoje ime.

"Ne, ne poznajem vas, covece. Ostavite me na miru. Nikad za vas nisam cula. Ne smetajte me".

U listu "Pogledi broj 82, od 3. do 17. maja 1991. godine, na stranama 19 i 20 objavljen je tekst Srdjana Stanisica: "Dobrica Cosic islednik na Golom otoku". Iz tog clanka prenosimo citat koji jos ubedljivije svedoci o Cosicevom boravku na Golom otoku: "Miljusa Jovanovic, nosilac spomenice 1941. godine, ratni vojni invalid, sestra vec likvidiranog generala Arse Jovanovica je u to vreme bila na istom mestu. Njene oci su prezirale Dobricu Cosica.

Evo njenog svedocenja Dragoslavu Simicu, uredniku emisije Radio Beograda "Pecat vremena":

Cosic nije naivan. On je bio prvo titiovac i prosao sve moguce sa Titom, pa je bio Rankovicevac. Na Goli otok je dosao da isledjuje Branu Markovic.

On naivan. Pih.

Radila sam na tucanju kamena. To je jos dobro kad vi imate cekic, ali kada vam ne daju, jer vi ste banda, sve imate rane. Ali, sta to koga briga.

Brana Markovic je bila zena Sime Markovica. To je jedna jako fina i inteligentna zena, visoki intelektualac. Zato su valjda Cosica i poslali da je isledjuje. Kada je Cosic dosao pravo kod nje, ona je strugala drva. Stara zena. A on dosao kod nje i rekao ovako: "Zar je tesko reci revidiram?" Ovim rijecima. To sam ja cula. To su cule i druge zene. No ona je veliki junak bila. Okrenula se i rekla: "Ko ste vi?"

"Ja sam Dobrica Cosic, knjizevnik", kaze on.

"Nemam ja sa vama nista. Molim vas, oslobodite me", i nastavila da struze drva.

Sutradan sam videla Cosica gde se perlita, u beloj kosulji sa kratkim rukavima i belom sortsu. Ide radilistem, a tamo zene, glibave u onom zatvorenickom odijelu, izmucene, uzasne. A on isledjuje Branu Markovic. Brana tuce kamen, a on nije u stanju da pita upravu, da rece: molim vas, ako treba da isledjujem, pustite je da ne radi.

Nego ona tuce kamen, a on je isledjuje.

Pita sta je sa Simom i trazi od nje da posto poto kaze da su Simu ubili Rusi. Ja Miljusa, necu da lazem pod starost. Mozete misliti kako je to grozno

izgledalo. Kako je bio obucen, kako se perlitao, a kako su zene bile glibave i jadne.

Dodajmo da je Goranu Lazovicu, prilikom njegovih istrazivanja, tridesetak Golootocana potvrdilo da je Cosic na Golom otoku bio upravo zbog isledjivanja, a ni iz kakvih knjizevnih razloga".

U istom tekstu i listu "Pogledi" Srdjan Stanisic pise: "Zaista, da li je Dobrica isao na Goli otok kao knjizevnik, ili je to bio samo onog trenutka, kada se Brani Markovic tako predstavio. Zasto se knjizevnik Dobrica Cosic prihvatio da svom bozanstvu iz Zagorja donese sa Golog otoka kao sramni trofej lazno priznanje zene koja je tukla kamenom o kamen, da joj je muza ubilo Cosicevo bozanstvo iz Gruzije? Otkud mu smelost da to trazi? Zar se nije setio svoje majke, zene, sestre, ili je ljubav prema bozanstvu, ljubav prema partiji bila jaca od svih osecanja, od svih secanja?

Zar Dobrica Cosic nije bio svestan koliko je te zene pored svih pitanja bolela njihova ruznoca, izmucenost, prljavstina, koliko su ih bolela njihova robijaska odela? Zar nije pomislio koliko ce ih poniziti svojom naperlitanoscu? U beloj kosulji i belom sortsu bio je za njih bolna pojava, secivo koje je uslo duboko u meso, njihove oskrnavljene zenske gordosti?

Da li je knjizevnik Dobrica Cosic na Golom otoku bio islednik Dobrica Cosic i kako se nije postideo kada je posle Golog otoka, ponovo postao knjizevnik? Ako nije napisao ni retka o Golom otoku, zar je bez stida mogao da ponovo uzme olovku i pise o bilo cemu drugom?

Da li je Dobrica Cosic na Golom otoku bio knjizevnik, knjizevnik-islednik, islednik-knjizevnik ili samo islednik?

Kako je mogao da posle Golog otoka zakoraci na "Galeb"? Da li je "Galeb" bio nagrada Dobrici Cosicu za samopregorni trud koji je ulozio na Golom otoku vrseci zadatke od opsteg interesa?

I tako dalje, i tako dalje…

nista nije propustio

U secanjima bivsih logorasa objavljivanim u nastavcima u "Borbi" postoji svedocenje nekih osudjenica sa Golog otoka, kojima se Cosic obracao recima: "Glavu gore, zene", i time ih hrabrio da izdrze kaznu i vrate se izgradnji socijalizma.

Cosic je prisustvovao i najokrutnijoj i najneljudskijoj torturi koja se primenjivala na Golom otoku, tzv. "toplom zecu", "sibi", "spaliru". To je mera kada se logorasi postave u dva reda, okrenuti licem jedni drugima, a izmedju prolazi novopridosli osudjenik, ili osudjenik koji je pod bojkotom i onda ga svi nemilosrdno udaraju. Mnogi nisu preziveli to batinajanje i pali su mrtvi, pre izlaska iz spalira. To je Cosic posmatrao sa pristojne i bezbedne udaljenosti. Evo kako to on opisuje u knjizi "Covek u svom vremenu" Slavoljuba Djukica, drugo izdanje, "Filip Visnjic", Beograd 1989, na stranama 59 i 60: "Jednog dana Balorda je pozvao Cosica da mu pokaze docek novih kaznjenika. Taj docek je posmatrao sa jednog brezuljka, udaljenog od pristanista i velikog spalira, a dok se peo cuo je tipicna skandiranja: "Tito-partija, Tito-partija". Zbunjen skandiranjem upitao je srdacnog i njemu svesrdno posvecenog Balordu: "Ko su ti ljudi sto skandiraju?"

"To su oni informbirovci".

"Pa zasto onda skandiraju?"

"Zato da ovi koji dolaze odmah shvate da ne dolaze medju istomisljenike, da ih cekaju prevaspitani ljudi, odani Titu i Partiji. Uostalom, nije to nasa inicijativa, to je njihov izum."

Kada su sa brda poceli da silaze novi informbirovci, uz skandiranje "Tito-partija", culi su se i besni uzvici "bando, bando". Nastala je guzva i tuca, koje nisam mogao da gledam i vrlo uplsen vratio sam se u hotel, gde sam sa upravnikom Veselinom Bulatovicem Balordom, i drugim islednicima cele veceri raspravljao o covecnosti i necovecnosti takvog ideoloskog prevaspitavanja".

Da ne bi ostalo nesto od tog stravicnog mucilista, sto ne bi video, Cosic je zatrazio da vidi i Objekat 101. To je zloglasna "Petrova rupa", gde su nekad istaknuti komunisti drzani kao pacovi. Evo kako u navedenoj knjizi slavoljuba Djukica, na stranama 60-64, Dobrica Cosic opisuje svoju posetu "Petrovoj rupi": "Onda je Cosic zatrazio da vidi zloglasni objekat 101, gde su ziveli i radili, kuferasi - povratnici iz SSSR-a, visoki partijski funkcioneri, cela informbirovska elita. U kamenolomu gde se tesao golootocki kamen, sreo je prvog kamenoresca koga je poznavao, Adolfa Stumfa, svoga profesora filozofije iz partijske skole. Stumf je jevrejin iz Osijeka, proveo je desetak godina u SSSR-u, kao predstavnik jugoslovenske partije u Kominterni, a posle rata se vratio u Jugoslaviju i u Visoj partijskoj skoli predavao dijalekticki i istorijski materijalizam.

Cosic se obradovao: evo pravog coveka za pravi razgovor. Prisao je Stumfu, pruzio mu ruku i rekao: "Dobar dan, druze profesore". On je ustao, stao mirno, pognuo glavu i cutao. Cosic je ukocen drzao ispruzenu ruku, a Stumf, takodje, stajao ukocen sa rukama na butinama.

Balorda je komandovao: "Stumf, pozdravi se sa svojim ucenikom". Kako ga je ovaj uplaseno i sumnjicavo gledao, Balorda je ponovio naredbu i profesor je Cosicu pruzio ruku.

Dok se Balorda malo udaljio Cosic je zamolio Stumfa da sedne i ponudio mu cigaretu. Seo je, ali nije uzeo cigaretu: "Imam ja svoje sledovanje, a nisam ni dostojan da pusim vasu cigaretu".

Cosic, zaprepasceno: "Zasto niste dostojni profesore? O cemu govorite, ja sam vas djak, nisam islednik, dosao sam da kao pisac sa vama razgovaram. Vi dobro znate istoriju radnickog pokreta i znate da je ovo samo epizoda, koja prati radnicki pokret. Vi cete izdrzati kaznu i vratiti se u normalan zivot, a mi cemo ponovo biti drugovi".

Posle bezuspesnog insistiranja da primi cigaretu cuo se Balorda: "Uzmi cigaretu od svoga djaka".

Stumf je najzad prihvatio cigaretu i rekao: "Nikad mi vise ne mozemo biti partijski drugovi, jer ja sam izdao svoju partiju i ideale, osramotio se zauvek i nisam dostojan normalnog zivota".

Ne uspevajuci da svoga profesora uvede u ljudskiji razgovor, Cosic ga je upitao: "Kako podnosite logorski zivot i rad?"

Stumf: "Odlicno, partija brine za nas izdajnike onako kako nismo zasluzili. Drugovi islednici su divni komunisti i posteni ljudi. Ovde je sve u redu, druze Cosicu".

- Posle susreta sa svojim profesorom, od koga nikakvom upornoscu nisam mogao da cujem nijednu recenicu u ciju bih istinitost poverovao, sreo sam Stefana Mitrovica, sekretara Agitpropa Centralnog komiteta SK Jugoslavije, inace nekada moga pretpostavljenog rukovodioca. Prisao sam i njemu, pozdravio ga kao Stumfa, a i on je stajao kao prostac, taj meni poznati, samouvereni, ponosni covek koga sam zapamtio sa sastanaka Agitpropa, kao rukovodioca sposobnog da na sva pitanja ovoga sveta daje najkonciznije i jasne odgovore. Upitao sam ga: "Kako ti je ovde, druze Stefane?"

"Zasto me pitas, kada mi nismo dostojni ni ovoga sunca da nas greje. Nismo dostojni ni ovu svetu zemlju da gazimo, a gazimo je i greje nas sunce, samo miloscu nase majke Partije".

- Svaki moj pokusaj da tu blagost i milost Partije vidim kao muku u kamenolomu, Stefan Mitrovic je odbijao zestinom i patosom njemu svojstvenom u lirsko-komunistickom, revolucionarnom i crnogorskom tonu: "Zgadjen nad sobom i ushicen miloscu partije". Tako se i drugi moj pokusaj da saznam istinu od pravih informbirovaca, zavrsio porazno moju profesionalnu radoznalost. Cosic se zatim interesovao da li ima neko ko ne misli kao Stumf i Mitrovic. Balorda je odgovorio da imaju dvojica - trojica: "Eno ga jedan. On je stari troickist i frakcionas, Labud Kusovac - Obarov (Kusovac je studirao u Francuskoj i Belgiji, a u Moskvi je radio u Crvenoj sindikalnoj internacionali - Profiterna).

- Prisao sam Kusovcu i predstavio mu se, izjavljujuci da bih zeleo da s njim razgovaram, kao pisac, o njegovom zivotu i ubedjenjima. Napomenuo sam, ako mu je neprijatno i ne zeli, on to nije duzan i da se unapred izvinjavam. Sva ova uctivost, nije bila moj protokol. Nesto sam znao o tvrdom karakteru Labuda Kusovca i njegovoj delatnosti u frakcionaskoj borbi, pa sam za njega, kao coveka imao jedno pitanje. A Kusovac se ponasao po kaznjenickom redu, ali bez ikakve snishodljivosti, odlucno je odbijao svaki razgovor o svojim uverenjima i zivotu na Golom otoku.

Cosic je u krugu 101 sreo i Mirka Markovica, pukovnika Crvene armije, univerzitetskog profesora u Beogradu, koji je doktorirao u Moskvi 1935, a u Spanskom gradjanskom ratu komandovao americkim bataljonom "George Washington", gde je upoznao i Hemingveja. Markovic se iz Amerike posle rata vratio u Jugoslaviju i nastavio svoju komunisticku aktivnost.

- Ovaj cuveni profesor ekonomije i kominternovac ponasao se kao covek koji je uvideo svoje greske, a najvise sam upamtio tog mucenika po lakom osmehu i spremnosti na razgovor od kojeg nisam dobio ono sto sam trazio.

Sa tugom Cosic se seca svog zemljaka Mise Brasiva, predratnog urednika "Vremena", s kojim je posebno saradjivao 1941. godine. Brasic je prihvatio komunisticke ideje preko svog licnog prijatelja Sime Markovica, generalnog sekretara KPJ. Pokusao je samoubistvo, kada je cuo da su mu kao ibeovcu uhapsili kcer Mirjanu i odveli je u logor. Zario je sebi u stomak zardjalu zicu, ali su ga brzo operisali i spasili mu zivot.

- On je razgovarao srdacno, sentimentalno i bez otpora je primio moje cigarete: shvatio sam, cika Misa Brasic nije bio partijac. Mogli smo da caskamo o Vrnjackoj Banji i zajednickim poznanicima, a o prilikama na Golom otoku odgovorio je da je sve u redu i da nema na sta da se pozali. Kutiju cigareta je primio tek kada je trazio dozvolu od Balorde".

Cosic je u tom mucilistu, neverovatnom za 20. vek, ostao vise od dve nedelje. Time pokazuje i veliku dozu sadizma, bezdusnosti i svoje uverenje da je Partija sve, a pojedinac nista. Da je drugacije, on bi odmah otisao sa Golog otoka, dao bi neopozivu ostavku na sve funkcije, istupio iz Partije, dao intervjue svim svetskim sredstvima informisanja, alarmirao domace i svetsko javno mnenje, obratio se Ujedninjenim nacijama, Crvenom krstu, medjunarodnim humanitarnim organizacijama, poznatim svetskim piscima i intelektualcima i trazio da se taj logor ukine i Jugoslavija pozove na odgovornost. Samo tako bi pokazao da je humanista, pisac i samo tako bi opravdao svoj odlazak u jedan od najstrasnijih logora 20. veka, koji je inace poznat kao vek logora.

Medjutim, nista od svega toga. Taj logor postoji jos pune cetiri godine. Cosic referise samo svojim istomisljenicima, klasnim drugovima, onima koji su ga tamo poslali. time je pokazao da je na Goli otok otisao kao zbir, dousnik, cinkaros, islednik, kao covek koji je ubedjen u ispravnost postojanja logora i svih represalija i ogranicenja protiv svih pojedinaca i grupa, ako su u bilo cemu protiv Partije.

(Odlomak iz knjige u stampi "Dobrica Cosic - politicka biografija", grupe autora)

Srpska rec - broj 160, 3. oktobar 1996.