Svedocenje Milovana Brkica:
"Odvode me, golog, u saht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivacu. Predah, dug kao godina. Pokusavam da nadjem bilo kakvu mogucnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi."
U cetvrtak, 17. oktobra, u redakciji "Srpske reci", dvojica mladica predstavila su se kao radnici Ministarstva unutrasnjih poslova, sluzbe drzavne bezbednosti, i zamolili me, "kao kolegu", da podjem sa njima, da "pojasnimo" neke moje tvrdnje iz teksta "Badzini kordoni smrti", koji je objavljen u poslednjem broju "Srpske reci". Imali su uredne legitimacije. Krenuo sam. Sekretarici Dragici Bugarski ostavio sam poruku "za slucaj da se vise ne vratim". "Srpska rec" je izasla dan ranije, i vec sam od svojih prijatelja bio obavesten "o zivoj obavestajnoj aktivnosti" koja se vodi oko moje malenkosti. Ocekivao sam napad. Golf, u koji sam seo, zurio je ka Surcinu, a zaustavio se ispred kafane "Kotobanja". S druge strane ulice je auto-servis "Kotobanja", vlasnistvo Ljubise Buhe, u podzemlju poznatijeg kao Cume. G. Buhu sam pomenuo u tekstu kao policijskog provokatora koji nabavlja iz Ukrajine drogu i treba da je, po zamisli vrhova MUP-a Srbije, preko svog coveka u Orasju, Kobas Pavaoa, predsednika ove opstine, ubacuje na teritoriju Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Pre toga, droga bi bila "obogacena" uranijumovim oksidom i ovisnici bi brzo odlazili na onaj svet. Vlasnik "Kotobanje" obogatio se u dogadjanju naroda, prodajom laznih dokumenata, na ime gradjana hrvatske nacionalnosti, a ucestvovao je u progonu Hrvata iz Surcina...
Cim sam doveden "na zborno mesto", susreo sam se sa bandom koja je cekala da pocne posao. "E, dobro nam dosao, sad si nas!" - obratio mi se najratoborniji medju njima. "Sad ces, brate, svima da nam popusis." I, kao po vec ranije postignutom dogovoru, svi su skinuli pantalone. Odgurnuo sam predvodnika, koga su zvali Limun, a prezime mu je Narandzic. Petnaestak ljudi me pocelo udarati crevima za pranje kola i gumenim palicama. Pola sata su me ispred servisa polivali vodom i redom, iz zaleta, udarali nogama u glavu, ramena i po grudnom kosu. U silovitosti su se izdvajala trojica mladica.
Posle pola sata divljanja, nastupila je pauza. Stavili su me golog i mokrog na stolicu, ispred servisa. Do ulice jedva pet metara. Kafana, preko puta, i konobar mojim muciteljima donosi pice. Ulicom kruzi policijski auto. Covek iz kola, uniformisani policajac, pita: "Majstori, jel’ doterujete". Grozan smeh: "Bice potpuno prepravljen".
Odmor od pet minuta. Pocinje druga tura. Smrk je uperen prema meni i mlaz vode zaustavlja mi disanje. Za to vreme sustizu me cizme i cokule mucitelja. Tesko disem, nedostaje mi vazduh. Rukama stitim usta da me voda ne ugusi. Prestaju mucenja mlazom vode, ali odmah pocinje treca serija. Stavljaju mi u nekoliko navrata dosta tvrdu najlonsku kesu na glavu, stezu oko vrata... I dok gubim vazduh, snazno me udaraju po slabinama i ramenima. Krajnjim naporima, probijam kesu, i onda stavljaju novu. Koliko to sve traje? Meni se cini da su vekovi u pitanju. Zastrasujuci bol kida mi grudni kos.
Konacno pauza. Dogovaraju se. Pet minuta nista se ne dogadja, a onda ponovo nastupaju. Petnaestak mladica, za koje sam siguran da su pripadnici MUP-a Srbije, pisaju po mojoj glavi. Odvode me, golog, u saht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivacu. Predah, dug kao godina. Pokusavam da nadjem bilo kakvu mogucnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi. Mislim da sam tu bio pola sata, kao pacov u kanalizaciji. Podizu poklopac sahta: "Hoces da te odmah ubijemo, ili da umres u mukama". Cutim. "Dobro", kaze Limun, "umreces u mukama."
Izlazim, sa zeljom da sto pre umrem. Pokusacu da snaznim udarcem glave u zid prekratim sebi zivot. Ali... oko mene je pet ljudi. Novo "kupanje". Smrkom uperenim u mene, mlazom mi otezavaju disanje, i onemogucavaju da se odbranim rukama, a cokule se zarivaju u rebra, grudi, ramena, slabinu. I to traje, traje... Boze, nemam vazduha, bolovi koji zaustavljaju rad srca. Moze li se to sve izdrzati! Prestaje mlaz, i Limun mi sundjerom pere kosu, i tako prljav sundjer pet mladica mi gura u usta. Pale cigarete i gase ih po mom telu. Nova pauza. I "prijateljski saveti". "Sta to, bre, radis?" i "Znas li ti u kojoj zemlji zivis, ko je njen Predsednik, i sta ti sve o njemu pises. Ko si ti, brate, da tako pises o Marku. Neka ga, neka radi sta mu je volja. Jedan je zivot, brate?"
Nestaje mi snage, vazduha i volje za zivotom! I, neocekivan obrt. "E, sad ces da se obuces, da te vodimo kuci, i da se drugi put ne suocis sa nama. Ako prezivis, pisi o bilo cemu, samo ne o Milosevicu i njegovoj porodici. To stalno imaj u glavi." Slikaju me tako golog. Opet prolazi policijska patrola. "Jeste li gotovi, majstori?" - pita policajac. "Nastelovali smo ga", odgovaraju uglas! "Da nam ipak svima popusi" - predlaze Limun. Odobravanje ostalih, ali se i jedan od njih protivi. Neka ide, vidite da je gotov. Donose vojnicke pantalone, bluzu i kosulju. Oblace mi pantalone, jer sam vec polumrtav. Stavljaju mi sapku i Limun trazi da im salutiram. Odbijam, i nekakve drvene letvice lome se o moju glavu. Pre toga oblace mi zensku suknju, da me slikaju kao zenu. Ulicom prolaze gradjani Surcina. Pogledaju, nasmeju se i idu dalje. Jedan od njih, sa bradicom, koji radi u OUP-u Palilula, stavlja me u isti onaj golf i vraca me kuci. U strahu je da mu ne umrem u kolima. Pred ulazom u Novi Beograd sustize ga ekipa i pita da li sam ziv.
Jaca zelja da prezivim, da sve ovo saopstim, da te ljude ponovo sretnem...
Zovem iz stana dezurnu sluzbu, ali me hladni glas tera u picku materinu. Konacno, uspevam da pozovem prijatelje, i potom stizu i dvojica mladica iz OUP-a Cukarica. Oni uspevaju da nateraju na reagovanje dezurnu sluzbu, a ova na uvidjaj salje svoje inspektore Jovicu DJenica i Nikolica, koji me vode u Urgentni centar.
Sutradan, inspektor DJenic me obavestava da su otkriveni svi ucesnici, a oko 19 casova inspektor Gutic iz Treceg odeljenja Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP-a Beograda, pokazuje mi fotografije 11 mucitelja. Sedmoricu sam odmah prepoznao, za cetvoricu sam kazao: "Mislim da jesu". Trojica su nedostajala. "Sta je sa njima", pitao sam? Inspektor Gutic je ocutao. Dodao je da su njegove kolege uradile sve sto su mogle i nada se da ce vec isto vece svi biti iza brave.
Tri dana su moji mucitelji automobilima kruzili oko zgrade u kojoj stanujem i svakodnevno okretali broj telefona u mom stanu, preteci, psujuci...
Pet sati linca u Surcinu. Za istinu o svima njima prolivena krv nije skupa.
MILOVAN BRKIC
Vreme, broj 314, 26. oktobar 1996.